Hraniteljstvo – porodica po meri deteta

Slušajući iskustva drugih hranitelja, ova četrdesetrogodišnja Kraljevčanka i njen suprug Ranko odlučili su pre 4 godine da pruže dom, sigurnost i ljubav deci koja to nemaju. Želja im se ispunila samo mesec dana po završetku obuke za hraniteljstvo. 
„Beba je došla kod nas sa 4 meseca. Bila je zanemarena tako da je imala potpunu negu kod nas i morali smo često da idemo kod doktora. Sada ima probleme sa govorom. Krenuli smo kod logopeda, pedagoga, defektologa, tako da već ima napretka u njenom razvoju“, kaže Valentina. 

Ubrzo posle Bebe dom kod porodice Đelić je našla i njena starija sestra Ruška, koja je u tom trenutku imala godinu i po dana. U odgajanje devojčica od početka su se uključile i Valentinine i Rankove ćerke. Urgentno zbrinjavanje vremenom je preraslo u standardno hraniteljstvo. Ruška i Beba su sada deo porodice Đelić već 3 i po godine. Idu u vrtić, druže se sa vršnjacima, srećne su, zdrave i voljene. 

„Deca koja dođu u hraniteljstvo željna su ljubavi, i pružaju ljubavi puno. Gledamo da budemo što više zajedno, da učimo, da posvetimo što više ljubavi“, kaže Valentina. 

Ranko, i pored posla u vojnoj ambulanti, uvek nađe vremena za sve četiri devojčice. Kaže da je biti hranitelj lep i human zadatak. 
„Svako leto idemo na letovanje, zimi idemo na planinu, rođendani su obavezno u igraonicama sa drugarima, tako da smo svi uključeni. Svakodnevno igranje se podrazumeva“, objašnjava. 

Valentina i Ranko su međuvremenu urgentno zbrinuli i jednog dečaka na nekoliko sati. U tome su im pomogle i obuke za standardno i urgentno hraniteljstvo ali i podrška zaposlenih u kraljevačkom Centru za socijalni rad i u Centru za porodični smeštaj i usvojenje u Kragujevcu. 

Marija Tomović je voditelj slučaja u Centru za socijalni rad. Njen posao je da osigura bezbednost i dobrobit dece koja se nalaze u sistemu socijalne zaštite i da detetu koje ne može da živi sa svojom porodicom obezbedi adekvatan porodični smeštaj. Hraniteljstvo je, objašnjava,  samo jedan vid podrške primarnoj porodici. 

„Kada izdvojite dete iz biološke porodice primarni cilj jeste povratak u biološku porodicu. Cilj je jačanje roditeljskih kapaciteta i stvaranje uslova da oni svoju decu vrate. Ukoliko u nekom određenom periodu to roditelji ne odrade pokreću se relevantni sudski postupci koji se odnose na potpuno lišavanje roditeljskog prava tih roditelja, i onda se može govoriti o usvojenju. Između toga je hraniteljstvo. Cilj nam je da deca prilikom smeštaja prvo dobiju jedno stabilno porodično okruženje, da im se obezbedi stabilnost,  sigurnost, emocionalna toplina i da im se zadovolje razvojne potrebe“, objašnjava Marija. 

Ljilja Vučetić, savetnik za hraniteljstvo pri Centru za porodični smeštaj i usvojenje Kragujevac, ispratila je prve hraniteljske korake porodice Đelić. Danas je čest Ruškin i Bebin gost.  

„Hraniteljske porodice u obavljanju svog složenog zadatka nisu same. Zapravo su neposredno podržane kroz Centre za porodični smeštaj i usvojenje, odnosno savetnike koji su za njih tu skoro 24 časa. Savetnik za hraniteljstvo je jedan lep posao, vrlo složen, a zadaci su praćenje i savetodavna podrška i usmeravanje hraniteljskih porodica, sve u cilju da deca dobiju što kvalitetniju brigu u porodici“, objašnjava Ljilja.  

Da bi hranitelji i profesionalci mogli da pruže adekvatnu podršku deci potrebno je da steknu znanja i veštine, da budu senzibilisani i obučeni. Zato je UNICEF 2024. godine podržao razvoj i akreditaciju programa obuka profesionalaca kao i kandidata za standardno hraniteljstvo „Porodica po meri deteta“ koje su realizovane u okviru programa „PRO - Lokalno upravljanje za ljude i prirodu“, a koji sprovode agencije Ujedinjenih nacija u Srbiji – UNOPS, UNICEF, UNFPA i UNEP, u saradnji sa Vladom Republike Srbije i uz finansijsku podršku Vlade Švajcarske.

U obukama je učestvovalo više od stotinu predstavnika Centara za porodični smeštaj i usvojenje i Centara za socijalni rad. Organizovane su i obuke hraniteljskih porodica kako bi pružile što kvalitetniju brigu o deci.

„Uspeli smo takođe da realizujemo nekoliko obuka za urgentno hraniteljstvo, za hraniteljstvo za decu sa smetnjama u razvoju i za decu kojoj je potreban povremeni smeštaj, a sve sa ciljem da im omogućimo zbrinjavanje u okviru porodičnog okruženja i time preveniramo njihovo zbrinjavanje u okviru institucija“, objašnjava Ljilja. 

Hranitelj radi sve isto što i roditelj, ali ima i dodatne zadatke koji su definisani kao 5 kompetencija. 

„Da obezbede sigurno i bezbedno okruženje za razvoj i život deteta, da aktivno učestvuju u prevazilaženju razvojnih teškoća sa kojima se deca suočavaju kada dolaze iz primarnih porodica. Hranitelj je u obavezi da  koordinira gubicima koje dete izmeštanjem iz biološke porodice doživljava kao i da radi na prevazilaženju njegovih traumatskih iskustava. Takođe, hraniteljska porodica treba da neguje identitet deteta kroz podršku u ostvarivanju kontakta deteta sa roditeljima i srodnicima. Peta kompetencija je sposobnost da budu članovi tima, odnosno partneri saradnici koji su uključeni u zaštitu najboljeg interesa deteta“, objašnjava Ljilja.     

Po definiciji hraniteljstvo je mera zaštite deteta bez roditeljskog staranja ili deteta koje privremeno ne može da živi sa svojim roditeljima. U praksi je mnogo više i lepše od toga. Šestočlana porodica Đelić nam je to i pokazala. 

Za sve one koji razmišljaju da postanu hranitelji Valentina ima reči podrške i ohrabrenja.

„Bilo ko ko ima uslova i ko voli decu treba da se bavi hraniteljstvom. To je mnogo ljubavi, uzajamne ljubavi. Znači ne samo hranitelja, nego i dečice koja dođu u hraniteljstvo“, kaže Valentina. 

Obezbediti svakom detetu srećno i bezbedno detinjstvo zadatak je svih nas,  Rankova je poruka.

„Želeo bih da pozovem ljude koji hoće da usreće drugu decu, da pomognemo toj deci da odrastu u mirnoj sredini, da im pomognemo, da budu zdravi, da završe školu, fakultet na kraju, i da postanu svoji ljudi“ kaže.